Kad traže pomoć, ljudi u pretragu najčešće ukucaju „psihoterapija“. Reč „psihoanaliza“ zvuči im starinski, pomalo strano, kao nešto iz filmova sa kaučem. Između te dve reči ipak postoji odnos koji vredi razumeti pre nego što izaberete kome ćete se obratiti, jer razlika nije u etiketi, nego u tome šta se od razgovora očekuje.
Starija reč, mlađa praksa
Reč psihoterapija starija je od psihoanalize. Krajem devetnaestog veka lekari u Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj tako su nazivali lečenje sugestijom i hipnozom: lekar uspava pacijenta i naredi simptomu da nestane. Frojd je počeo upravo tako. Brzo je, međutim, primetio da se simptom uklonjen naredbom ume vratiti, i da pacijentkinje imaju šta da kažu kad ih niko ne uspavljuje. Jedna od njih, kod njegovog kolege Brojera, ono što su radili nazvala je „lečenjem razgovorom“. Iz tog otkrića nastala je psihoanaliza. Počela je tamo gde je stara psihoterapija stala: umesto da naređuje simptomu, počela je da ga sluša.
Majka mnogih pravaca
Tokom dvadesetog veka iz psihoanalize je izraslo mnogo toga što danas zovemo psihoterapijom. Mnogi osnivači pravaca koje danas smatramo njenom suprotnošću počeli su kao psihoanalitičari: Fric Perls, osnivač geštalt terapije; Aron Bek, osnivač kognitivne terapije; Albert Elis, osnivač racionalno-emotivne terapije; Erik Bern, osnivač transakcione analize. Svaki od njih je od psihoanalize nešto uzeo, a protiv nečega se pobunio. Zato porodica psihoterapija liči na svaku pravu porodicu: deca su se razišla i svađaju se oko nasledstva, a crte lica su im i dalje slične. Gotovo svaka savremena psihoterapija, i kad to ne kaže, podrazumeva ono što je psihoanaliza prva izgovorila: da čovek ne zna sve o sebi i da razgovor menja.
Psihoanaliza je počela tamo gde je stara psihoterapija stala: umesto da naređuje simptomu, počela je da ga sluša.
U čemu je razlika
Razlika između psihoanalize i drugih oblika psihoterapije nije u tome da li se razgovara, nego u tome čemu razgovor služi. Mnogi pravci psihoterapije imaju jasan cilj unapred: smanjiti simptom, promeniti misao, naučiti veštinu. To je legitimno i često pomaže. Psihoanaliza počinje od drugog pitanja: šta simptom radi za čoveka i zašto se vraća. Frojd je, pišući o budućnosti svoje discipline, razliku opisao slikom dva metala: čistog zlata analize i bakra direktne sugestije. Danas bismo rekli blaže. Neki pravci psihoterapije rade na onome što se vidi, a psihoanaliza na onome što to proizvodi. Nijedno nije uvek bolje. Zavisi od toga šta čovek traži.
Kako izabrati
Ako vam je potrebno brzo olakšanje jednog jasnog simptoma, postoje oblici psihoterapije koji su upravo za to napravljeni. Ako vam se isto vraća, u ljubavi, na poslu, u porodici, i ako ste umorni od olakšanja koja traju do sledećeg puta, vredi pogledati ka psihoanalizi. Interaktivna psihoanaliza, kojom se bavim, savremeni je pravac te tradicije. Zadržava psihoanalitičko slušanje, ali promenu ne meri uvidom, nego onim što izdrži u životu. Na kraju, nije presudno kako se pristup zove, nego da li razumete šta se u njemu radi. Zato, pre nego što počnete, pitajte onoga kome se obraćate: šta ćemo raditi, i kako ćemo znati da pomaže?