02 — O meni
Lazar Stanojković I O meni
Prostor u kom možete da budete zaista vi.
Zovem se Lazar Stanojković. Suportivni interaktivni sam psihoanalitičar i preko pola decenije radim sa ljudima koji su došli do tačke u kojoj im sopstveni život više ne liči na nešto što biraju, nego na nešto što im se dešava. Radim u Beogradu, uživo i online, na srpskom i engleskom jeziku, sa pojedincima i sa parovima.
Zašto Conatus
Praksa se zove Conatus. Reč je latinska i stara, a u filozofiju ju je uveo Baruh Spinoza da bi označio nešto sasvim jednostavno: napor kojim svako biće istrajava u sopstvenom postojanju. Nije to nagon za preživljavanjem, nego nešto tiše i upornije od toga, ono u nama što i kad sve krene naopako i dalje hoće da bude, i da bude svoje. Ljudi koji mi dolaze obično nisu izgubili taj napor. Izgubili su mu pravac. Troše ga na pogrešna mesta: na odnose koji ne vraćaju, na poslove koji ne hrane, na borbu sa samim sobom koja nikad ne prestaje. Posao koji radimo zajedno nije da taj napor probudimo, jer on ne spava, nego da ga vratimo tamo gde mu je mesto.
„Svaka stvar, koliko je do nje, nastoji da istraje u svom postojanju.“
Baruh Spinoza, Etika, III deo, stav 6
Sa čim ljudi dolaze
Dolaze sa različitim stvarima, i retko sa gotovim imenom za njih. Dolaze sa anksioznošću koja ne popušta i sa napadima panike koji stižu niotkuda; sa prazninom koju okolnosti ne objašnjavaju, jer su okolnosti, gledano spolja, sasvim u redu; sa odnosima koji se iznova završavaju na isti način; sa odlukama koje se odlažu godinama; sa osećajem da žive tuđi život, dobro uvežban i nikome potreban. Dolaze i parovi, obično onda kad su razgovor između sebe već iscrpli i kad im treba neko treći ko neće navijati. Ne morate da znate kojoj od ovih stvari pripadate. Dovoljno je da postoji pitanje koje vas ne pušta.
Šta me zanima
Većina ljudi koji mi se jave zna, bar otprilike, šta im ne valja. Znaju da biraju iste ljude, da odlažu iste odluke, da se na istom mestu uvek zaglave i da iz toga izlaze na isti način, umorni i sa osećajem da su to već prošli. Znanje im, dakle, ne nedostaje. Nedostaje im odgovor na pitanje zašto to znanje ne pomaže. Zašto čovek koji sve razume ipak ponavlja? I šta treba da se dogodi pa da ponavljanje prestane? Psihoanaliza se još od Frojda bavi upravo tim pitanjem, i zato sam je izabrao. Ne zato što je stara, nego zato što je jedina koja to pitanje ne zaobilazi.
Kako radim
Terapeutika kojom se bavim temelji se na psihoanalitičkom okviru i nadograđuje se filozofijom. To nije ukras. Psihoanaliza ume da sluša ono što čovek govori kad misli da ćuti, a filozofija ume da pita šta je, zapravo, dobar život i ko o tome odlučuje. Spojene, one u jednom pristupu okupljaju nekoliko društvenih nauka na kojima, ako bolje pogledate, počivaju praktično sve pomagačke profesije: razumevanje nesvesnog, logiku kojom čovek sam sebe uverava, znanje o tome kako ljudi žive jedni s drugima. Ime tog pristupa je interaktivna psihoanaliza. Razvija se na Institutu za filozofiju i interdisciplinarne studije, a njegove osnove objavljene su u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti.
Iza stručnog imena stoji jednostavna ideja. Mnogi očekuju da će razumevanje samo po sebi doneti promenu: kad shvatite zašto nešto radite, prestaćete to da radite. Voleo bih da je tako. Iskustvo, moje i svakoga ko je ikada pokušao, pokazuje da to retko biva dovoljno. Čovek može mnogo toga da shvati o sebi, pa da mu život ostane isti. Interaktivna psihoanaliza zato pomera težište: ono što na seansi razumemo nije kraj posla, nego početak. Pravi test je napolju. Da li se nešto zaista promenilo u tome kako živite, kako birate, kako radite, kako volite? Ako jeste, radili smo dobro. Ako nije, vraćamo se i tražimo dalje. Promena se ne meri na seansi, nego u životu, i to je jedino merilo koje priznajem.
„Interaktivna“ znači još nešto, i to je, verujem, ono što ljudi najpre osete: nisam tihi posmatrač koji beleži. Razgovaramo. Pitam, proveravam da li sam vas dobro razumeo, ponekad se i ne složimo, i to je u redu, jer rešenje ne donosim ja, a ne donosite ga ni vi sami. Nastaje između nas, u razgovoru, i mora da odgovara vašem životu, vašim okolnostima i vašim mogućnostima, a ne nekoj opštoj slici o tome kako izgleda zdrav i uspešan čovek. Takvih slika ima dovoljno. Vama ne treba još jedna.
Šta možete da očekujete
Pre svega razgovor, i to ozbiljan. Ne svrstavam vas u fioku sa dijagnozom i ne delim savete tipa „pokušajte da mislite pozitivno“. Očekujte pitanja na koja nećete uvek imati gotov odgovor i očekujte da ću obraćati pažnju na ono što se u vašem govoru ponavlja, a vi to više ne čujete, jer ga čujete prečesto. Očekujte i da posao ne staje kad seansa stane: između susreta živite, i to što živite donosite nazad, pa zajedno proveravamo da li ono do čega smo došli vredi i izvan ove sobe. Ne očekujte brzinu. Ono što se godinama taložilo ne raspliće se za mesec dana, i ko vam obeća drugačije, obećava vam nešto što nije u njegovoj moći. Ali ne očekujte ni beskonačnost. Cilj rada je da vam ja jednog dana ne budem potreban, i taj dan ne odlažem.
Formacija i rad van kabineta
Zvanje interaktivnog suportivnog psihoanalitičara stekao sam na Institutu za filozofiju i interdisciplinarne studije (CERIP) u Novom Sadu, gde sam i stručni saradnik na predmetu Uvod u interaktivnu psihoanalizu. Uporedo sa tim, edukant sam lakanovske psihoanalitičke edukacije u udruženju Lakan Balkan, jer verujem da se dobar praktičar nikad ne prestaje školovati i jer psihoanaliza govori više od jednog jezika. Predajem i pišem o psihoanalizi i filozofiji. Tokom 2022. i 2023. godine radio sam kao konsultant na projektu prevencije rodno zasnovanog nasilja i femicida „Smanji rizik, povećaj bezbednost“, u okviru rada UNDP-a u Srbiji. Ono što se dešava iza zatvorenih vrata retko je sasvim privatna stvar, i taj rad me je u to još jednom uverio.
Upoznajte način na koji radimo
O interaktivnoj psihoanaliziO psihoanalizi
Reč „psihoanaliza“ ljudima obično prizove jednu od dve slike: ili bradatog Bečlije i kauč, ili nešto staro, sporo i rezervisano za one koji imaju mnogo vremena i novca. Obe slike imaju neke veze sa istinom, i nijedna nije istina. Ovaj tekst pokušava da objasni šta je psihoanaliza zapravo, zašto posle više od sto godina i dalje postoji, i šta možete od nje da očekujete, a šta ne.
Ako vas zanima kako je ja konkretno primenjujem, to je opisano na stranici o interaktivnoj psihoanalizi; ovde je reč o osnovi na kojoj ona stoji.
Jedna jednostavna ideja
Psihoanalizu je krajem devetnaestog veka u Beču zasnovao Sigmund Frojd, lekar koji je radio sa ljudima čije tegobe medicina njegovog vremena nije umela da objasni: oduzetost bez povrede, kašalj bez bolesti, strah bez opasnosti. Ono što je otkrio bilo je jednostavno i, za ono vreme, skandalozno. Ti ljudi nisu glumili i nisu bili ludi. Njihovo telo i njihov strah govorili su nešto što oni sami nisu smeli da znaju. A kad bi im se dopustilo da govore slobodno, bez cilja, o čemu god im padne na pamet, iz tog govora bi, kao iz zamršenog klupka, počela da se izvlači nit, i tegoba bi, kad se nit dovoljno izvuče, popuštala.
Iz tog otkrića nastala je cela disciplina, ali je ideja u osnovi ostala ista. Čovek ne zna sve o sebi. Deo onoga što ga pokreće, što ga plaši i što ga iznova dovodi na isto mesto nastao je davno i radi bez njegovog znanja. To psihoanaliza zove nesvesnim. I nesvesno nije podrum pun čudovišta; ono je, najjednostavnije rečeno, sve ono što o sebi znate a da ne znate da znate. Znate, na primer, da uvek birate ljude koji će vas ostaviti. Ne znate zašto. To „zašto“ je nesvesno, i ono se ne otkriva razmišljanjem, nego govorom.
Zašto govor
Ljudi me ponekad pitaju kako samo razgovor može nešto da promeni. Pitanje je dobro, i odgovor je u tome da razgovor nije „samo“. Sve što o sebi mislite, mislite rečima. Sve što vam se desilo, pamtite kao priču. I sva pravila po kojima živite, a koja niste birali, napisana su u jeziku, čak i kad ih nikad niste izgovorili. Zato se ona u govoru i čuju: u reči koju upotrebite a niste hteli, u temi koju zaobiđete, u tome što istu priču pričate treći put i ne primećujete da je ista. Psihoanalitičar sluša upravo to. Ne samo šta vam se desilo, nego kako to pričate, i gde vam se priča uvek na istom mestu zaplete.
To je razlika između razgovora sa prijateljem i razgovora u ovoj sobi. Prijatelj vas sluša da bi vam pomogao, i zato vas prekida, teši, savetuje. Ja vas slušam da biste čuli sami sebe, i zato vas ne prekidam kad biste to želeli, i pitam tamo gde biste radije prešli preko. Nije uvek prijatno. Jeste korisno.
Šta je simptom
Medicina simptom vidi kao kvar koji treba ukloniti. Psihoanaliza ga vidi drugačije: kao rešenje. Loše rešenje, skupo rešenje, ali rešenje nečega što je u jednom trenutku bilo nerešivo. Napad panike koji vas spreči da odete na sastanak koji ste se bojali da odbijete; umor koji vas oslobodi obaveze koju niste umeli da odbijete; ljubomora koja vam daje razlog da odete pre nego što budete ostavljeni. Simptom uvek nešto radi za vas, čak i kad vas uništava. Zato se ne uklanja silom; silom uklonjen, vrati se na drugom mestu i pod drugim imenom. Uklanja se tako što se razume šta radi, pa mu se nađe zamena koja manje košta.
Isto važi i za ponavljanje. Ljudi najčešće dolaze zato što im se nešto ponavlja: isti tip partnera, isti sukob na svakom poslu, ista odluka koja se iznova odlaže. Ponavljanje nije loša sreća. Ono je najpouzdaniji znak da postoji pravilo koje ga proizvodi, i to pravilo se može naći.
Šta psihoanaliza nije
Nije savetovanje. Ne dobijate uputstvo šta da uradite, jer bi takvo uputstvo bilo moje, a ne vaše, i ne bi izdržalo kad me nema. Nije ni traženje krivca u detinjstvu. Detinjstvo nas zanima zato što su se pravila tada pisala, a ne zato da bismo nekog optužili; roditelji su, uglavnom, radili najbolje što su umeli sa pravilima koja su i sami nasledili. Nije ni beskonačno kopanje po prošlosti radi prošlosti: ono što je bilo zanima nas tačno onoliko koliko i danas radi.
I nije samo za one koji su u krizi. Mnogi ljudi koji mi dolaze funkcionišu sasvim dobro, spolja. Imaju posao, odnose, planove. Dolaze zato što im je sve to na mestu, a osećaj da nešto nije u redu ne prolazi, i zato što sumnjaju, s pravom, da se taj osećaj neće rešiti još jednim unapređenjem.
Šta se promenilo za sto godina
Iz psihoanalize su tokom dvadestog veka nastali mnogi pravci psihoterapije, pa i oni koji su joj se kasnije suprostavili. Posle Frojda psihoanaliza se razvijala u mnogo pravaca, i danas postoji više škola koje se u ponečemu ne slažu. To nije slabost, nego znak da je disciplina živa. Promenilo se mnogo: kauč više nije obavezan, analitičar više nije dužan da ćuti, a rad ne mora da traje decenijama. Ono što se nije promenilo jeste osnovno uverenje: da čovek koji govori slobodno kaže više nego što misli da govori, i da se u tom višku krije ono što mu treba.
Jedan od tih savremenih pravaca razvijen je u našoj zemlji, u Novom Sadu, i zove se interaktivna psihoanaliza. On zadržava sve što sam ovde opisao, a dodaje dve stvari: razgovor umesto ćutanja i proveru umesto poverenja na reč. Promena se u njemu ne meri time što ste je razumeli, nego time što se dogodi u vašem životu, van sobe, bez mene. O tome detaljno pišem na posebnoj stranici.
Čemu se nadati
Ne nadajte se da ćete postati neko drugi. To psihoanaliza ne nudi, i ne bi ni trebalo. Nadajte se da ćete prvi put jasno videti pravilo po kome ste do sada živeli, da ćete moći da ga nazovete pravim imenom, i da ćete, kad se sledeći put nađete na poznatom mestu, imati mogućnost da uradite nešto drugo. To ne zvuči mnogo. Ljudi koji su to doživeli znaju koliko je.
Ako vas zanima kako rad izgleda iz dana u dan, pročitajte stranicu Rad sa klijentima. Ako ste spremni za prvi razgovor, on je besplatan i opisan na stranici Kako početi
Razumevanje koje se proverava
u životu.
Interaktivna psihoanaliza je način rada koji je nastao iz psihoanalize i koji joj je dodao ono što joj je, po mom iskustvu, najviše nedostajalo: proveru. Razvija se u Novom Sadu, na Institutu za filozofiju i interdisciplinarne studije, a njene osnove objavljene su u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti. Ime nosi dve reči, i obe su tu s razlogom. „Psihoanaliza“ govori šta slušamo: ono u čoveku što se ponavlja, a što on sam nije birao. „Interaktivna“ govori kako radimo: u razgovoru, dvosmerno, i sa jednim merilom koje ne stoji u sobi, nego u vašem životu.
Ovaj tekst je dug, jer mi se čini da ljudi koji razmišljaju o ovakvom radu zaslužuju da znaju u šta ulaze, a ne samo da im se obeća da će biti bolje. Ako nemate vremena za ceo tekst, suština stane u tri rečenice. Svako od nas živi po pravilima koja nije birao. Ta pravila se mogu pronaći, proveriti i promeniti. A promena se ne dokazuje time što smo je razumeli, nego time što izdrži napolju, bez mene.
Šta je nasleđeno od psihoanalize
Psihoanaliza je, od Frojda naovamo, jedan jedini veliki uvid razvijala u mnogo pravaca: čovek ne zna zašto radi to što radi. Ne zato što je glup ili nepažljiv, nego zato što je dobar deo onoga što ga pokreće nastao davno, pre nego što je umeo da bira, i od tada radi sam od sebe, kao navika koja više ne zna da je navika. To je ono što psihoanaliza zove nesvesnim, i to nije mistična reč. Nesvesno je, najjednostavnije rečeno, skup pravila po kojima živite, a koja nikad niste izgovorili. Vidite ih samo po posledicama: po tome što se isto ponavlja, po tome što se u istim situacijama uvek isto osećate, po tome što vam se ista vrsta ljudi iznova čini neodoljivom i iznova vas iznevere.
Psihoanaliza je naučila i da se ta pravila najbolje čuju u govoru. Ne u onome što čovek hoće da kaže, nego u onome što mu se omakne: u reči koju upotrebi a nije hteo, u temi koju zaobiđe, u priči koju priča treći put ne primećujući da je ista. Zato se u ovom radu govori, i zato slušam drugačije nego što sluša prijatelj. Prijatelj sluša šta vam se desilo. Ja slušam i kako to pričate.
I treće, psihoanaliza zna da se ono što se čoveku dešava sa drugima pre ili kasnije počne dešavati i sa mnom. Ako ste navikli da vas razočaraju, počećete da očekujete da vas razočaram. Ako ste navikli da ugađate, počećete da ugađate meni. To nije smetnja u radu; to je najdragoceniji materijal koji imamo, jer se pravilo tada ne prepričava, nego se dešava, uživo, pred nama. Sve ovo interaktivna psihoanaliza zadržava.
Šta joj je dodato: interakcija
Reč „interaktivna“ je tu zato što se ovaj rad u dve stvari razlikuje od slike koju ljudi imaju o psihoanalizi.
Prvo, nisam tihi posmatrač. U klasičnoj slici analitičar ćuti, čovek govori, a smisao se rađa iz tog ćutanja. U ovom radu razgovaramo. Pitam, proveravam da li sam vas dobro razumeo, kažem vam šta čujem i ostavljam vam da to prihvatite ili odbijete. Kada se između nas nešto zakači, kada vas naljutim, razočaram ili vam se učini da vas ne razumem, to ne ostavljamo da tinja, nego o tome govorimo odmah. Iz iskustva znam da takva otvorenost ne kvari odnos, nego ga tek pravi. Poverenje između nas nije nešto što imamo na početku zato što smo ljubazni; to je nešto što zaradimo tako što prođemo kroz ono što se između nas zakačilo.
Drugo, interakcija je logička i empatijska u isto vreme, i obe reči su važne. Empatijska znači da pokušavam da razumem iznutra kako vi mislite i osećate, a ne da vas merim spolja. Logička znači da se ne zaustavljam na razumevanju. Pravilo po kome živite ima svoju logiku, i ta logika se može proveriti. Ako u njoj postoji greška, ona je obično na samom početku, u polaznoj pretpostavci, u onome što ste jednom davno uzeli kao sigurno i na čemu ste posle zidali sve ostalo. Čovek koji je kao dete naučio da ljubav mora da se zasluži zidaće na tome ceo život: odnose u kojima stalno dokazuje, posao na kome nikad nije dovoljno i umor koji ne razume. Nijedna od tih posledica se ne popravlja dok se ne vidi pretpostavka. A pretpostavka se ne vidi sama; neko mora da pita.
Zato ovaj rad ne cilja samo na ono o čemu mislite, nego na to kako mislite. Svaki čovek misli na svoj, specifičan način, i simptomi nisu slučajni; oni slede logiku tog načina mišljenja dosledno kao što posledica sledi uzrok. Kad se taj način mišljenja promeni, simptomi nemaju više od čega da žive.
Kako promena nastaje
Ovde dolazi najvažnija razlika, i molim vas da je pročitate pažljivo, jer je ona razlog zašto radim baš ovako.
Većina ljudi, i dobar deo struke, veruje da promena nastaje iz uvida: kad shvatite zašto nešto radite, prestaćete to da radite. Voleo bih da je tako. Ali svako ko je ikada nešto duboko razumeo o sebi, pa nastavio po starom, zna da uvid i promena nisu isto. Uvid je potreban. Nije dovoljan.
Uvid je potreban. Nije dovoljan.
Interaktivna psihoanaliza zato ne pita samo da li ste razumeli, nego da li se nešto promenilo, i ima prilično preciznu ideju o tome kako se promena pravi. Ne mistično, nego skoro zanatski, u nekoliko koraka koji se mogu imenovati.
Prvo, dogovaramo zadatak. Ne „da vam bude bolje“, jer to nije zadatak, nego želja. Zadatak je nešto stvarno iz vašeg života, dovoljno jasno da se zna kad je rešen: razgovor koji odlažete, odluka koju ne donosite, odnos u kome se gubite. Deo dogovora je i merilo: po čemu ćemo znati da je uspelo.
Drugo, postoji redosled. Ne radi se sve odjednom, jer se tako ne radi ništa. Neke stvari moraju pre drugih, i deo mog posla je da znam koje.
Treće, pravilo se ispravlja tako što udara u stvarnost. Ovo je ključno. Pravilo se ne menja u glavi, razmišljanjem; menja se tako što ga primenite na stvaran zadatak, pa vidite gde zapinje. Stvarnost pruža otpor, i taj otpor je učitelj. Jednom, dvaput, pet puta, dok se pravilo ne izbrusi toliko da radi.
Četvrto, ono što je proradilo dobija ime. Ne bilo kakvo, nego tačno. Pravilo koje je samo osećaj ne nosi se nigde; pravilo koje je izgovoreno i razumljivo može da se ponese iz sobe. Taj korak, da se iskustvo pretvori u jasnu misao, zvuči apstraktno, a u praksi je trenutak kad čovek prvi put ume da kaže šta zapravo radi drugačije.
I peto, test. Novo pravilo mora da se pojavi samo, u situaciji koju nismo vežbali, bez mene i bez ove sobe. Tek kada se to desi, tek tada znamo da je promena stvarna. Ne zato što ste vi tako osetili i ne zato što sam ja tako procenio, nego zato što se dogodila na mestu gde nije mogla da bude izvedena.
To je ono što mislim kad kažem da se promena ne meri u sobi, nego u životu. Uvid i osećanje su dobrodošli, ali nisu dokaz. Dokaz je ono što izdrži.
Jedan primer
Uzmimo čoveka koji ne ume da kaže ne. Na poslu uzima tuđe zadatke, kod kuće pristaje na planove koje ne želi, u prijateljstvima je uvek onaj koji se prilagodi. Umoran je, i ljut, ali ljutnju ne pokazuje, jer bi i to bilo neko „ne“. Kad dođe, obično kaže da ima problem sa granicama. To je tačno, ali nije ono što ćemo raditi, jer „granice“ nisu zadatak, nego naslov.
Prvo tražimo pretpostavku. Ispod svih tih pristanaka obično leži jedna rečenica, nikad izgovorena, koja glasi otprilike: ako odbijem, izgubiću ih. Ta rečenica je nekad davno bila tačna, u nekom odnosu u kome je dete moralo da bude poslušno da bi bilo voljeno. Danas nije tačna, ali on to ne zna, jer je nikad nije proverio: pošto nikad nije odbio, nikad nije ni video da ga ljudi posle toga ne napuštaju.
Onda dogovaramo zadatak, jedan i mali: jedno odbijanje, na poslu, ove nedelje, nekome ko ne može da ga otpusti. Ne „postavljanje granica“, nego jedna rečenica jednom čoveku. Zatim on to uradi, i stvarnost mu odgovori. Možda kolega slegne ramenima; možda se nakratko naljuti, pa prođe; možda se ispostavi da niko nije ni primetio. Šta god da se desi, on je prvi put video šta se zaista dešava kad kaže ne, umesto onoga što je ceo život pretpostavljao da će se desiti. Pravilo je udarilo u stvarnost i stvarnost ga je ispravila.
Posle toga to ispravljeno pravilo imenujemo, njegovim rečima, ne mojim. Nešto kao: mogu da odbijem i da ostanem u odnosu. Zvuči jednostavno, ali to je prvi put da on tu rečenicu ume da izgovori kao nešto što zna, a ne kao nešto što mu je neko rekao.
A test dođe sam. Jednog dana, mesec kasnije, on usred razgovora sa sestrom kaže da ne može da dođe na ručak, bez drame, bez pripreme, bez pomisli na mene. I tek kad mi to ispriča, usput, kao nevažno, znam da smo završili taj zadatak. Ne zato što se oseća bolje, nego zato što se pravilo pojavilo tamo gde ga nismo vežbali.
Šta to znači za odnos između nas
Pošto se promena proverava napolju, odnos između nas dobija drugačiju ulogu nego u klasičnom radu. On nije dokaz da se nešto promenilo; on je alat kojim se promena pravi. Ono što se među nama ponavlja koristimo da bismo tačnije videli pravilo i tačnije odredili zadatak. Kad se to vidi i upotrebi, idemo dalje. Ne ostajemo u odnosu zbog njega samog. Zato ovaj rad ne traje večno; ima pravac i ima kraj, a kraj je onda kad vam više nisam potreban.
Po čemu se razlikuje od drugih pristupa
Od klasične psihoanalize, kao što sam rekao, razlikuje se po tome što razgovaramo i po tome što se merilo nalazi napolju. Od kratkih, strukturisanih pristupa koji rade sa tehnikama i protokolima razlikuje se po tome što ne cilja na simptom, nego na pravilo koje simptom proizvodi; simptom koji se ukloni, a pravilo ostane, vrati se na drugom mestu i pod drugim imenom. Od savetovanja se razlikuje po tome što ne dajem savete. Ne zato što ih nemam, nego zato što savet, i kad je dobar, ostaje moj; pravilo koje ste sami izbrusili i proverili ostaje vaše, i jedino takvo izdrži kad me nema.
Zašto filozofija
Ovaj rad se temelji na psihoanalitičkom okviru, a nadograđuje filozofijom, i to nije ukras, nego potreba. Psihoanaliza ume da sluša; filozofija ume da pita da li je nešto tačno, da razlikuje pravilo od izuzetka i da postavi pitanje koje nijedna tehnika ne postavlja: šta je, zapravo, dobar život, i ko o tome odlučuje. U ovom radu o tome odlučujete vi, ali ne sami i ne naslepo, nego sa nekim ko ume da proveri da li vaše pravilo drži vodu. Filozofija je donela i ideju koja stoji iza svega što sam napisao: da se čovek menja kao biće koje misli, a ne samo kao biće koje oseća. Oseća se mnogo toga; misli se, često, pogrešno. Kad se misli tačnije, oseća se drugačije.
Odakle dolazi
Interaktivna psihoanaliza je domaći pristup. Razvija se na Institutu za filozofiju i interdisciplinarne studije u Novom Sadu, na kome sam stekao zvanje i na kome sam stručni saradnik, a osnove su joj objavljene u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti. Oko nje postoji i stručni časopis, Agrafa, u kome se o njoj piše i raspravlja, uključujući i kritiku. To pominjem zato što mislim da je važno: pristup koji ne dopušta da bude proveren ne bi imao prava da od vas traži da proverite sopstvena pravila.
Za koga je
Za ljude koji su umorni od toga što im se isto ponavlja i koji su spremni da govore, da rade i između susreta i da sačekaju da se promena dokaže umesto da je proglase. Nije za one koji traže brzo olakšanje bez promene; za to postoje drugi pristupi, i reći ću vam to otvoreno. Kako rad izgleda iz dana u dan, opisano je na stranici Rad sa klijentima; kako se počinje, na stranici Kako početi.