Psihoterapija važi za modernu disciplinu, staru nešto više od sto godina. Pitanje na koje ona odgovara mnogo je starije. Kako živeti kad boli? Šta raditi sa strahom, gnevom, tugom? Pre nego što je postojala ijedna škola psihoterapije, ta pitanja postavljali su filozofi i odgovarali na njih razgovorom.
Filozofija kao medicina
Za antičke mislioce filozofija nije bila predmet na fakultetu, nego način života, a jedan od njenih zadataka bio je da leči. Sokrat je govorio o brizi za dušu i umro je podsećajući prijatelje da duguju petla Asklepiju, bogu lekarstva. Epikur je, prema kasnijem svedočanstvu, tvrdio da je prazna reč filozofa kojom se ne leči nijedna ljudska patnja. Ciceron je filozofiju nazvao lekom duše. Stoici su razvili prave vežbe: kako zastati pre reakcije, kako razlikovati ono što je u našoj moći od onoga što nije, kako se pripremiti za gubitak. Epiktet je zapisao rečenicu koju i danas navode udžbenici psihoterapije: ljudi ne uznemiravaju stvari, nego mišljenja o stvarima.
Pre nego što je postojala ijedna škola psihoterapije, filozofi su lečili razgovorom.
Kako se koren razgranao
Kad je krajem devetnaestog veka nastala, psihoterapija se predstavila kao deo medicine i nauke i dugo je filozofiju držala na distanci. Ali koren je ostao. Elis i Bek, osnivači kognitivnih pravaca psihoterapije, otvoreno su se pozivali na stoike. Egzistencijalna psihoterapija, od Binsvangera do Frankla i Jaloma, izrasla je iz Kjerkegora i Hajdegera. A psihoanaliza, iako je Frojd tvrdio da filozofe izbegava, stalno se bavila pitanjima koja su filozofska: šta je istina o sebi, šta je sloboda, šta znači želeti. Krajem dvadesetog veka filozofija se, sa svoje strane, vratila praksi. Nemački filozof Gerd Ahenbah otvorio je 1981. godine prvu filozofsku praksu, mesto gde čovek dolazi da sa filozofom razgovara o sopstvenom životu. Od tada se filozofsko savetovanje razvilo u mnogim zemljama, kao srodnik psihoterapije, a ne njen suparnik.
Isti koren, različiti plodovi
Psihoterapija i filozofska praksa danas se razlikuju u mnogo čemu: u obrazovanju, u metodama, u tome sa kakvim teškoćama rade. Psihoterapija se više bavi patnjom koja ometa život, a filozofska praksa pitanjima koja život postavlja. Obe ipak stoje na istoj staroj ideji: da čovek može da se promeni tako što će drugačije misliti i govoriti o sebi, u razgovoru sa nekim ko ume da sluša i da pita. Ta ideja je starija od svih škola psihoterapije i nadživeće svaku od njih. Ostaje pitanje koje su stari postavljali pre svakog razgovora: šta vam je potrebno, lek ili odgovor? I da li ste sigurni da to nije isto?
Ako se pitate šta vam je potrebno, prvi razgovor je besplatan.