Jednu rečenicu u radu čujem češće od gotovo svake druge: „Opet sam izabrala istog.“ Ili, u drugoj verziji: „Znao sam od prvog dana.“ Ovaj tekst je za one koji su je izgovorili bar jednom i koji su umorni od toga da je izgovaraju ponovo.
Znanje koje ne pomaže
Ljudi koji ponavljaju istu vrstu odnosa retko su naivni. Obično umeju vrlo precizno da opišu šta im se dešava. Znaju da biraju nekoga ko je nedostupan, ko obećava više nego što daje, ko se povuče čim odnos postane ozbiljan, ili, obrnuto, nekoga ko ne ostavlja vazduha. Znaju i kako će se završiti, ponekad već na prvom sastanku. Prijatelji im to godinama govore, a oni se sa prijateljima slažu. I onda ponovo izaberu isto. To zbunjuje, a vremenom postane i stidno: zašto čovek koji sve zna ipak radi isto? Odgovor koji sam vremenom prihvatio glasi da ono što znamo i ono po čemu biramo nisu ista stvar. Znanje stanuje u glavi. Izbor se pravi negde drugde, brže i ranije, po pravilu koje je napisano davno i koje niko nikad nije pročitao naglas.
Pravilo koje niste birali
Svako od nas nosi neku sliku o tome kako izgleda ljubav. Ne onu iz filmova, nego prvu, naučenu pre nego što smo umeli da biramo: kako se dobija pažnja, šta treba uraditi da bi nas neko voleo, šta se desi kad neko ode. Ako je ljubav u detinjstvu dolazila retko i morala da se zaradi, odrasla osoba teško prepoznaje ljubav koja dolazi lako. Doživi je kao dosadnu ili sumnjivu, kao nešto što „nije to“. Nedostupan čovek joj, naprotiv, deluje poznato, a to poznato pogrešno nazove privlačnošću. Dis ima pesmu u kojoj ga noću pohode mrtvi iz davne prošlosti. Ponavljanje u ljubavi je upravo takva poseta: prošlost koja se ne seća sebe kao prošlosti, nego dolazi obučena u novo lice. Frojd je to zvao prisilom ponavljanja, težnjom da se ono što nas je jednom povredilo ponovo odigra, kao da ćemo ovaj put uspeti da ga ispravimo. Ponavljanje, dakle, nije loša sreća. Ono je pokušaj, loš i skup, ali ipak pokušaj da se jedna stara scena konačno završi drugačije. Nevolja je u tome što se biraju upravo oni partneri sa kojima se ta scena drugačije ne može završiti.
Ponavljanje nije loša sreća. Ono je pokušaj da se jedna stara scena konačno završi drugačije.
Jedan primer
Primer je izmišljen i sastavljen od više tipičnih situacija.
Žena od trideset i nekoliko godina dolazi posle treće veze koja se završila isto. Muškarac je u početku pun pažnje, zatim se polako udaljava, a ona se sve više trudi da ga vrati. Na prvom razgovoru kaže da „uvek privlači pogrešne“. Kad počnemo da gledamo pažljivije, ispostavi se da ih ne privlači, nego ih bira, i to vrlo precizno. Muškarci koji su joj dostupni od početka deluju joj „mekano“ i ne zanimaju je. Ispod toga stoji rečenica koju nikad nije izgovorila: ljubav vredi samo ako je osvojena. Naučila ju je u kući u kojoj je otac bio prisutan samo kad bi nešto dobro uradila. Do tog uvida se može doći i za mesec dana, ali tu posao ne staje. Zadatak koji smo dogovorili bio je mali, skoro smešan: da čoveka koji je jasno zainteresovan ne odbije odmah sa „nije moj tip“, nego da ode na drugi izlazak i prati šta oseća kad niko ne beži. Prvo je osetila dosadu, zatim strah. Tek posle toga osetila je nešto što ranije nije poznavala: mir. To je trenutak kad staro pravilo prvi put udari u stvarnost i pokaže se da više ne važi.
Šta se može promeniti
Ne verujem da se ovakvo ponavljanje prekida odlukom. „Od sada biram drugačije“ je rečenica koju ljudi izgovore posle svake veze i koja ne izdrži do sledeće. Prekida se tako što se pravilo pronađe, nazove tačno i proveri u životu, malim koracima, dok se ne pokaže da stara pretpostavka više ne drži. I onda jednog dana primetite da vam se neko sviđa, a da ne beži, i da vam to ne smeta. Ne zato što ste naučili da birate „kako treba“, nego zato što više ne birate po pravilu koje je neko drugi napisao za vas. Ostaje pitanje koje vredi postaviti sebi, bez žurbe: šta je ljubav nekad morala da vam dokaže da bi bila ljubav?