Tolstoj je „Anu Karenjinu“ počeo rečenicom da su sve srećne porodice slične jedna drugoj, a da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način. U radu sa porodicama video sam da je to samo delimično tačno. Nesrećne porodice zaista izgledaju različito, ali se gotovo uvek zaglave na istom mestu: ljudi koji su odavno odrasli sednu za zajednički sto i za pet minuta postanu ono što su bili sa četrnaest godina. Ovaj tekst je za one kojima se to dešava, za decu i za roditelje podjednako.
Uloge koje ne stare
U svakoj porodici svako ima svoje mesto. Postoji onaj odgovorni, onaj problematični, onaj koji miri, onaj najmlađi kome se sve prašta. Ta mesta se dele rano, često pre nego što je dete naučilo da govori, i niko ih ne bira. Napolju, u svetu, ljudi se menjaju: postanu roditelji, šefovi, uspešni, umorni. Ali kad uđu u roditeljsku kuću, porodica ih vraća na staro mesto, a oni se, na sopstveno iznenađenje, vrate bez otpora. Roditelji i dalje razgovaraju sa detetom koje je nekad bilo, a deca i dalje odgovaraju roditeljima kakvi su nekad bili. Svi brane ono što pamte, a niko ne vidi onoga ko sedi preko puta.
Za porodičnim stolom niko ne stari: svako sedi na mestu koje mu je dodeljeno davno.
Kad se otvore stari računi
Porodice obično dolaze u prelomnim trenucima. Bolest ostarelog roditelja i pitanje ko će brinuti o njemu. Nasledstvo. Unuci i pitanje ko sme šta da im kaže. Razvod nekog od dece. Smrt jednog roditelja, posle koje se pokaže da je on držao celu porodicu na okupu, a da to niko nije znao. U takvim trenucima ne otvara se samo novo pitanje, nego i svi stari računi: ko je uvek pomagao, a ko je otišao; ko je bio miljenik; o čemu se godinama ćutalo. Kad jedan član u tim trenucima pokuša da se ponaša drugačije, ostali ga, bez zle namere, vraćaju na staro mesto. Porodica brani svoj red i onda kad taj red svima škodi, jer je poznat, a poznato deluje sigurnije od nepoznatog.
Jedan primer
Primer je izmišljen i sastavljen od više tipičnih situacija.
Troje dece u četrdesetim godinama i majka od sedamdeset godina, godinu dana posle očeve smrti. Starija ćerka, „odgovorna“ od malih nogu, svakog dana obilazi majku, vodi je kod lekara i umorna je do iznemoglosti. Mlađi sin živi u inostranstvu i zove nedeljom; majka o njemu priča sa ponosom. Srednji sin ćuti, kao i uvek. Na prvom susretu, na kome je sin iz inostranstva bio online, svako je govorio o tome šta drugi ne rade. Za stolom je, nevidljivo, sedelo i jedno pravilo koje je važilo za sve, a koje niko nije izgovorio: u ovoj kući se ne traži pomoć, nego se pomaže. Ćerka nije tražila pomoć jer „ne treba“. Braća nisu nudila jer niko nije tražio. Zadatak je bio da ćerka jedne nedelje kaže „ne mogu“ i ostavi prazno mesto, a da se vidi ko će ga popuniti. Popunio ga je, na opšte iznenađenje, onaj iz inostranstva: preuzeo je zakazivanje pregleda i komunikaciju sa lekarima. A majka je na jednom od susreta rekla nešto što nikad nije rekla: da se najviše plaši toga da bude teret. Tek tada je pravilo moglo da se vidi, jer ga se plašila i ona sama.
Šta se može promeniti
Porodični rad ne obećava pomirenje po svaku cenu. Ponekad je ishod bliskost koje dugo nije bilo, a ponekad bolja, mirnija udaljenost, u kojoj ljudi prestanu da očekuju od porodice ono što ona ne može da da. Oba ishoda su dobra ako su izabrana, a ne zatečena. Ne stajem ni na čiju stranu. Moj posao je da svako bude saslušan i da se za stolom izgovori ono o čemu se godinama ćutalo, i da se zatim proveri u životu, između susreta, šta se desi kad neko napusti mesto koje mu je bilo dodeljeno. Za kraj, jedno pitanje: ko ste vi za porodičnim stolom, i da li ste to još uvek vi?
Prevod citata je autorov.