Reč „nesvesno“ ljudima obično zvuči kao nešto mračno i daleko: podrum pun zaključanih uspomena, hipnoza, tajne koje se otkrivaju samo stručnjacima. U stvarnosti je nesvesno jedna od najsvakodnevnijih stvari koje postoje. Susrećete ga više puta dnevno i najčešće ga ne primetite, upravo zato što je nesvesno. Ovaj tekst pokušava da ga pokaže bez mistike, na stvarima koje svako zna iz sopstvenog života.
Svakodnevni tragovi
Zaboravite ime čoveka koga ne podnosite, a imena svih ostalih sa istog sastanka pamtite. Izgubite ključeve baš pred posetu koju ste godinama odlagali. Uvek kasnite na kafu sa sestrom, a nikad na posao. Kažete „drago mi je što ste otišli“ umesto „što ste došli“, pa se nasmejete i izvinite. Frojd je u knjizi o psihopatologiji svakodnevnog života zabeležio kako je predsednik austrijskog parlamenta otvorio sednicu rečima da je sednica zatvorena. Svi su se smejali, a niko nije sumnjao šta je predsednik zapravo želeo. Snovi, šale na tuđ račun, zaboravljene obaveze, slučajno obrisani mejlovi od jedne iste osobe: sve su to mesta na kojima se pojavljuje nešto što nismo nameravali, a što ipak liči na nas.
Nije podrum, nego gramatika
Najbolja slika nesvesnog koju znam nije podrum, nego gramatika. Svako ko govori svoj maternji jezik poštuje stotine gramatičkih pravila, i to besprekorno, a gotovo niko ne bi umeo da ih nabroji. Ne znamo pravila, a ipak ih ne kršimo. Nesvesno je slično: to su pravila po kojima volimo, plašimo se, biramo i odustajemo, i koja poštujemo savršeno, iako ih ne bismo umeli da izgovorimo. Zato ga ne nalazimo tako što pokušamo jače da se setimo. Nalazimo ga tako što pratimo šta se ponavlja, isto kao što bi lingvista iz hiljadu rečenica izveo jedno pravilo koje ih sve povezuje. Frojd je to nazvao trećim udarcem ljudskom samoljublju. Kopernik nam je pokazao da Zemlja nije centar sveta, Darvin da čovek nije izuzet iz prirode, a psihoanaliza da ja nije gospodar ni u sopstvenoj kući.
Nesvesno nije podrum ispod kuće. Ono je gramatika po kojoj se u kući govori.
Šta nesvesno nije
Nije zakopano blago koje treba iskopati. Mnogi ljudi očekuju da će u analizi „otkriti traumu“ i da će im sve tada postati jasno. Ponekad se nešto važno zaista seti. Ali mnogo češće ono što je nesvesno nije jedna skrivena uspomena, nego način na koji se uspomene slažu i ponavljaju. Nesvesno nije ni izgovor. Rečenica „to je nesvesno, nisam ja kriv“ promašuje suštinu. Odgovorni smo upravo za ono što nismo birali, a nastavljamo da ponavljamo. Ne zato što smo krivi što se pravilo napisalo, nego zato što smo jedini koji ga mogu promeniti. I nije, najzad, nešto što zna samo stručnjak. Analitičar ne vidi u vas kao rendgen. On samo sluša na drugačiji način, pa čuje ono što vi, zato što ste unutra, više ne čujete.
Kako se do njega dolazi
U radu se do nesvesnog ne dolazi hipnozom ni dubokim kopanjem, nego govorom. Govorite slobodno, bez plana, i vremenom se iz onoga što pričate izdvoje mesta na kojima se priča uvek zaplete na isti način. Kad se takvo mesto nekoliko puta pojavi, može se nazvati, kao što se gramatičko pravilo može formulisati kad se dovoljno puta vidi. A kad je jednom nazvano, može se i proveriti: u životu, van sobe, u situaciji koja ga inače pokreće. Tada se vidi da pravilo nije sudbina, nego navika koja ne zna da je navika. Za kraj, jedno sitno pitanje koje vredi poneti sa sobom: šta ste poslednji put zaboravili, a da vam je posle toga, priznajte, bilo malo lakše?