Postoje odluke koje ljudi nose godinama kao kamen u džepu. Otići sa posla ili ostati. Prekinuti vezu ili ne. Imati dete. Preseliti se u inostranstvo, ili se vratiti odande. Upisati studije koje su nekad želeli. O tim odlukama pričaju na svakoj porodičnoj večeri, prijatelji su ih čuli sto puta, i svake godine postoji dobar razlog da se sačeka još malo. Ovaj tekst je za one koji su već napravili tabelu sa prednostima i manama, pa još jednu, pa treću, i koji znaju da im tabele ne pomažu.
Odlaganje nije lenjost
Ljudi koji odlažu velike odluke retko su lenji ili neodlučni u ostatku života. Često su upravo suprotno: pouzdani, organizovani, ljudi koji na poslu donesu desetine odluka dnevno. Samo ovu jednu ne mogu. To je znak da nije u pitanju manjak informacija ni manjak hrabrosti, nego da odlaganje nešto čuva. Dok odluka nije doneta, oba života su još moguća. Možete istovremeno biti i neko ko ostaje i neko ko odlazi, i neko ko ima dete i neko ko je slobodan. Svaka odluka je, pored onoga što donosi, i gubitak: zatvaranje vrata iza kojih je stajao drugi život. Kjerkegor je o tome pisao sa gorkim humorom: oženi se, i kajaćeš se; ne ženi se, i opet ćeš se kajati. Odlaganje je pokušaj da se ne izgubi ništa. Cena je to što se ne živi nijedan od ta dva života.
Čekanje na sigurnost
Najčešće čujem da ljudi čekaju da budu sigurni: kad budem siguran, odlučiću. Nevolja je u tome što sigurnost ne dolazi pre odluke. Dolazi posle nje, kad se odluka živi i kad se vidi da se može. Ko čeka sigurnost pre koraka, čeka nešto što ne postoji. Postoji i tiša varijanta čekanja, koju ljudi retko priznaju: čekanje da odluku donese neko drugi. Da firma otpusti, da partner ode, da se okolnosti same poslože. Tada se ne mora biti kriv. To nije slabost karaktera, nego razumljiv način da se izbegne krivica. Ali odluka koju je doneo neko drugi retko donese olakšanje. Najčešće donese ogorčenost.
Sigurnost ne dolazi pre odluke. Dolazi posle nje.
Jedan primer
Primer je izmišljen i sastavljen od više tipičnih situacija.
Žena od trideset osam godina već šest godina govori da će ostaviti posao u banci i otvoriti sopstveni grafički studio. Ima plan, ima ušteđevinu, ima i klijente koji su joj rekli da bi radili sa njom. Svake godine postoji razlog da se sačeka: kredit, kriza, bolest u porodici. Na prvim razgovorima govori o tabelama i rizicima. Kad počnemo da gledamo dublje, ispostavi se da rizik koji je zaista plaši nije finansijski. U njenoj porodici crtanje je uvek bilo „hobi, a ne posao“, i otac je to ponavljao dok je bila dete. Njen strah, kad je konačno dobio reči, glasio je: ako pokušam i ne uspe, dokazaću da su bili u pravu. Dok ne pokuša, ne može ni da pogreši. Zadatak nije bio da da otkaz. Zadatak je bio da uradi jednu malu stvar koja se ne može poništiti: da kaže ocu da otvara studio, ne da ga pita za mišljenje, nego da ga obavesti. Otac je rekao upravo ono što je očekivala. Ona je, na sopstveno iznenađenje, tu rečenicu preživela bez pada. Odluka je posle toga došla tiho, bez herojstva, kao nešto što se podrazumeva.
Šta se može promeniti
Velike odluke se retko donose u trenutku hrabrosti. Češće se dogode kad se pronađe ono što odlaganje čuva, kad se to izgovori i kad se proveri da je gubitak koji smo izbegavali podnošljiviji od života u čekaonici. Ponekad se posle toga odluči da se ostane, i to je takođe odluka, prva prava posle mnogo godina. Zato je, umesto nove tabele, korisnije jedno drugo pitanje: šta biste izgubili kad biste se sutra odlučili? I da li je taj strah zaista vaš, ili ste ga nekad davno od nekoga nasledili?