Ko ga je doživeo, zna kako počinje. Srce krene da lupa kao da će da iskoči, vazduha odjednom nema dovoljno, ruke trnu, a u glavi se pojavi uverenje, potpuno i hladno, da ćete sada umreti ili poludeti. Traje nekoliko minuta, a pamti se mesecima. Najčešće dođe na mestu koje ničim nije opasno: u prodavnici, u autobusu, na autoputu, na sastanku, u krevetu usred noći. To je možda i najgore u svemu, jer nema od čega da se pobegne.
Prvo lekar, pa onda pitanje
Ako vam se ovo desilo prvi put, prvi korak je pregled kod lekara. Ne zato što je panika „samo u glavi“, nego zato što telo zaslužuje da se proveri, i zato što ćete tek posle toga moći da se bavite pitanjem šta vam se zapravo dešava. Ljudi obično izađu iz ordinacije sa rečenicom „sve je uredno“ i sa čudnom mešavinom olakšanja i zbunjenosti: uredno je, a ipak se desilo. Lekovi mogu da pomognu i kod nekih ljudi su potrebni; o tome odlučuje psihijatar, i ovaj rad to ne isključuje. Ali lek odgovara na pitanje kako
da napad bude slabiji. Ne odgovara na pitanje zašto je došao baš sada.
Strah od straha
Posle prvog napada obično dolazi drugi problem, koji je često veći od prvog: strah da će se ponoviti. Čovek počne da izbegava mesto gde se desilo, pa slična mesta, pa sve što bi moglo da ga podseti. Ne vozi više autoputem, ne ulazi u lift, ne ide na proslave, ne putuje sam. Život se polako skuplja na nekoliko sigurnih ulica. Spolja to izgleda kao oprez, a iznutra je to stalno osluškivanje sopstvenog srca. Kjerkegor je pisao da je strepnja vrtoglavica slobode, i mislim da je bio blizu istine. Panika retko dolazi
kad smo zarobljeni. Mnogo češće dolazi kad pred nama stoji neki izbor, neki korak, neka mogućnost koje se plašimo više nego što smemo da priznamo.
Retko niotkuda
Ljudi kažu da je napad došao niotkuda. U mom iskustvu to je retko tako. Kad se pažljivo pogleda šta se dešavalo u nedeljama pre prvog napada, skoro uvek se nešto pronađe: unapređenje, venčanje, selidba, rođenje deteta, odnos koji bi trebalo prekinuti, ljutnja koja nije smela da se pokaže. Nešto je trebalo da bude izgovoreno ili odlučeno, a nije moglo. Frojd je strepnju opisao kao signal: telo javlja opasnost pre nego što svest ume da je prepozna. Panika je taj signal pojačan do kraja. I kao svaki simptom, ona nešto
radi za vas, čak i dok vas muči: zaustavlja vas. Pitanje je samo od čega.
Panika retko dolazi niotkuda. Obično dolazi tačno na mesto gde nešto nije smelo da
bude izgovoreno.
Jedan primer
Primer je izmišljen i sastavljen od više tipičnih situacija.
Muškarac od četrdesetak godina doživi prvi napad na autoputu, na putu do posla, dve nedelje pošto je unapređen. Posle trećeg napada prestaje da vozi, pa ga do posla vozi supruga. Na prvom razgovoru kaže da ne razume šta mu se dešava, jer je to unapređenje želeo godinama. Kad počnemo da gledamo, ispostavi se da je novo mesto značilo da postaje nadređen čoveku koji ga je naučio poslu i koga je doživljavao kao drugog oca. Kad je to konačno rekao naglas, strah je stao u jednu rečenicu, jednostavnu,
gotovo detinjastu: ako postanem bolji od njega, izgubiću ga. Panika mu je, na svoj način, rešila problem: dok ne može da stigne do posla, ne mora ni da zauzme to mesto. Zadatak koji smo dogovorili nije bio da prevali ceo put, nego da razgovara sa tim čovekom i kaže mu kako se oseća. Razgovor je bio kratak i nespretan, a stariji kolega mu je rekao da je ponosan na njega. Nekoliko nedelja kasnije prešao je jedan izlaz autoputem, pa dva, pa ceo put. Napadi nisu nestali odjednom, ali su izgubili posao koji su obavljali.
Šta se može promeniti
Panika se ne pobeđuje u borbi sa sopstvenim srcem. Ta borba je unapred izgubljena, jer što ga više osluškujete, to ga jače čujete. Panika popušta kad se pronađe šta je štitila, kad se to izgovori i kad se u životu proveri da je ono čega ste se plašili podnošljivije od samog straha. Ako vam je panika poznata, zapitajte se, polako i bez prisile da odmah odgovorite: gde vas je zaustavila, i od čega vas je, možda, sačuvala?